Bilo jednom na Zlatiboru...

Skijanje

Upis novih članova je u toku

Upis članova SK Zlatibor

Foto

Na vrhu Zlatibora - Kad Ilija skuje smučke

Čajetina, marta 1973.

Bio je, što se kaže sneg do kolena.
Bilo ga je, zapravo i preko metra, a i preko dva, na ponekim zlatiborskim dubodolinama...
To još pre nekoliko dana...

U trčanju na smučkama Rudinjani su pobedili na svim republičkim prvenstvima. A selo nema više od 94 "numera" (kuća) i oko 500 stanovnika

Iz jedne poprečne ulice u Čajetini, odjednom je izletela kolona od dvadesetak dečaka i devojčica, svi na smučkama i sa đačkim torbama na leđima. Većina je bila odevena u suknena seljačka odela i imala šajkače i kačketiće na glavama. Devojčice su bile povezane šarenim maramama. Većini su visile torbe-šarenice niz leđa...

Međutim, svi su se onako u gomili pred mesnom apotekom zaustavljali u pravim pravcatim kristijanijama, skidali smučke s nogu i žurili u školu. Več je bilo blizu osam časova.  

Videlo se da dolaze izdaleka. Kosa ispod kapa i marama im je još bila bela od sleđenog snega, a obraščići su se rumenili kao krv. Bilo je divno videti ih. Kao da su se na smučkama rodili. A još dečurlija.

I to sve da se dogodi usred Srbije, u kojoj ne zna da se smuča ni nula pet odsto stanovništva, a ne negde, u nekom alpskom predelu.


Kad padne sneg Rudine su odsečene od celog sveta. Tada seljani stavljaju smučke na noge za ono malo posla koji zimi obavljaju van kuće.
 
Kroz bespuće
Najstarija među njima bila je četrnaestogodišnja devojčiča Slavka Glišović, učenica osmog razreda osnovne škole u Čajetini. Od nje smo doznali da dolaze iz Rudina, sela udaljenog deset kilometara, da je put već deset dana zavejan i da se zimi samo na smučkama može stiči do Čajetine. Interesovalo nas je otkud im smučke, ko ih je naučio da tako spretno i znalački smučaju, i još sijaset pitanja smo imali da im postavimo... Ali od razgovora nije moglo biti ništa. - Žurimo se, čiko, izvinite! - rekla je umesto Slavke, njena mlađa drugarica, trinaestogodišnja Dobrina Jeremić, učenica sedmog razreda, čisteći pantalone od senga. - Jutros nas je zavejao kod trafo-stanice. Vidite li koliko je sati. Dobićemo neopravdani!

I deca su bez "zdravo" strčala u školu. Da ne zakasne ni minut. Da ne bi dobili neopravdani... Hteli smo da im kažemo da želimo još jednom da se s njima vidimo, da ćemo ih čekati u njihovim Rudinama, ali baš je njima bilo do priče s nama. Niti su nas slušali, niti čuli. Više ih nije bilo ni na vidiku.

A mi smo se stvarno bili odlučili da pođemo u Rudine. Pa šta bude. Kad mogu ova deca da se probijaju svakog dana dva puta, možemo, vala, i mi, iako nismo smučari. Da baš vidimo kako to izgleda.
 
I bogami smo videli. Pošli smo sankama Jovana Lazarevića, 45-godišnjeg zemljoradnika iz istog sela i pratio nas je na smučkama stric one devojčice Slavke Glišović, Dragan, portir sa Palisada, koji je takođe imao nekog posla u Rudinama. I sve je još nekako i išlo prve dve trećine puta, do ispred vrha koji se zove Cokelj. Onda su počeli smetovi. Vetar je duvao sa istoka i svuda gde je bio otvoren put, zasipao ga. Zasipao je i naše oči. Jedva da smo mogli da gledamo. O vožnji na sankama nije moglo više biti ni govora. Put se sad u dužini od sto, dvesta metara uopšte nije video. Sve je bilo izravnato snežnim pokrivačem. Put smo "pogađali" samo zahvaljujući tome što su ga Jovan Lazarević i njegov konj Soko znali izgleda, napamet.

Prvak sa šajkačom
U Rudine smo stigli tek u podne. Tih desetak kilometara smo se probijali, znači, više od tri časa. - A naša deca prevale taj put na smučkama za sat, pohvalio se Jovan.

Rudine su tipično planinsko selo, razbacano oko krivudavog potoka koji se uliva u Katušnicu. Iz dimnjaka na sve strane vijore dimovi. Sve je pod dubokim snegom. Romantična zimska idila kao sa novogodišnjih razglednica. A nigde žive duše. Sve se u kuće zabilo. Prvi čovek koga smo iz daljine ugledali spuštao se niz jednu padinu sa smučkama na nogama i svežnjem sena na leđima. I prva dečja igra bila je na smučkama. Seoska deca su se sa jedne strme uzvišice, iznad kovačnice, spuštala na smučkama jedno preko drugog, kao đavolčići u dolju i preskakali potok. Bilo ih je i od četiri godine.

Pomislili smo: kad bi se ovaj svet takmičio. Ali tek što nam je ta misao prošla kroz glavu, naš vodič Jovan Lazarević nam je među dečurlijom pokazao mališana sa šeretski naherenom šajkačom što je izazivao najveću gužvu među drugovima. - Onaj ti je drugi pionir u Srbiji, na smučkama. Nema devet godina. Kako se zove, je l`?.. Ehej, mališa, ti bre sa šajkačom, kako se zoveš? - Gvozden Kutlešić! - odazvao se dečak. - A zašto?
- Onako! - odgovorio je Jovan, i nastavio - a onaj tamo malo stariji, ono je Milivoje Rnjaković. On ti je pionirski prvak Srbije. Sad, brate, ono prvenstvo što je bilo na Zlatiboru... Iha, iz ovog sela ima ti da pišeš i pišeš. To su sve prvaci Srbije, je l` moguće da ne znaš, more. Šta reče: ko ih trenira? Ha, ha, ha! Video si jutros: treniraju sami kad idu u školu. Šta će im bolji treninig...

Dedin poklon
U selu smo bili gosti kod dede one učenice Slavke Glišović, 53-godišnjeg Milije. Bili smo pogošćeni kao kraljevi. Prvo "ljutom", pa kačamakom i kajmakom, pršutom, a zatim kiselim kupusom i suvim mesom. Bilo je i pečene piletine, i pirea, ali koga u ovoj planinčini jednom "ujede" mećava, glavno mu je jelo vruć kačamak i kajmak.

I tu, za vreme te gozbe, doznali smo da je Milijina unuka, Slavka, inače odličan đak, višestruki prvak Srbije u smučanju, da je na državnom prvenstvu u Mrkoplju, u Hrvatskoj, osvojila časno četrnaesto mesto, iza Slovenki, da je Milija pre neki dan svom jedanaestogodišnjem unuku Radojku, koji je na prvenstvu Srbije zauzeo treće mesto, napravio smučke, kao poklon za dobar uspeh u školi...

Usred ručka, vrata su se naglo otvorila i u kolibu je sa pahuljicama snega ušao Dragan, što nas je iz Čajetine pratio na smučkama, sa starijim bratom Ilijom, seoskim kovačem. To su Milijini sinovi. Stariji Ilija je već godinama seniorski prvak Srbije u smučanju na 15 i 30 kilometara, deveti u Jugoslaviji, a na Balkanu jedanaesti. Zlatiborski kovač, bez ikakvog treninga. Dragan je odmah iza njega, drugi u Srbiji, jedanaesti u Jugoslaviji, i dvanaesti na Balkanu.

Ilijina mlađa ćerka Nada pokazujue smučke koje joj je tata, kovač, napravio. Laik ne može da ih razlikuje od kupovnih. I njima svima očevi prave smučke. Pravljenje smučki je u Rudinama davnašnja tradicija.

Zbilja, ko je napravio prve smučke u selu. Kuća je puna ljudi, suseda. Svi se osmehuju i pogledaju domaćina Miliju. On se prvo nećkao, a onda je i progovorio.

Bilo je to još 1929. Deda-Milijin deda, pokojni Antonije Glišović, te godine je prezimio u Gajevima, u planini, sa ovcama. I unuk Milija mu je svakih deset dana morao da nosi hranu od kuće. Često je propadao u sneg preko glave, pa se onda po ceo sat koprcao da se izvuče. I kad mu je to već bilo dozlogrdilo, dosetio se da odvali sa tarabe dve letve i da ih veže za noge...

- Tako je to bilo! - nasmejao se domaćin grohotom. - Posle smo kuvali drvo, savijali vrhove, pravili okove od lima za vezivanje. Pravimo smučke do u deset u noć, a od deset do ponoći ječe brda od nas. Drago, pokojni Janićije, Radosav, Ljubiša, Rađen, Stanimir i ja. Ispnemo se na Ćirovo brdo po mesečini, po nas dvanaestina, pa kad nastane vriska, bože mili.


U selu Rudine deca prohodaju na smučkama a stariji pobeđuju na svim prvenstvima u Srbiji...

A Drago Jeremić je bio prvak Srbije 1949. Drugo mesto su delili Janićije Jeremić i naš domaćin Milija Glišović. Treće je zauzeo Dobrivoje Jevđević... Ravno pre 24 godine!

Po Janićiju Jeremiću, koji je poginuo 1951., nosi ime smučarski klub u Čajetini, u koji je učlanjeno sve živo što može da stavi smučke na noge u Rudinama.

Danilo Ružić
Snimio: Z. Sekulović

Ilustrovana politika, broj 751.
27.mart 1973.

Na naslovnoj strani devetogodišnji Gvozden Kutlešić iz sela Rudine na Zlatiboru, drugi na prvenstvu Srbije u smučanju za pionire, svakog dana prelazi sa ostalim učenicima na smučkama deset kilometara do svoje škole u Čajetini.